Life goes on..

Znala je ona da glumi, itekako je znala, ali oči bi je uvek odavale... <3 

Valjda se nadaš da "to" nikada neće postati izgubljeno. Da ne može da nestane. 

I onda kad mu dođe kraj, razmisliš o svemu i shvatiš da bez "toga" ipak ne možeš.

Treba mi se naići na činjenicu da je SVE u životu prolazno. 

Ponekad mi se čini da, što sam starija, postajem sve veće i veće detence kad je reč o praznicima i banalnostima oko verovanja.

Evo upravo sedim i pišem pismo Deda Mrazu.. :)

To što ćutim i kuliram ne znači da ne primećujem šta se dešava oko mene, jednostavno ne mogu da trošim reči na nebitne ljude u mojim životima.

Ne vidim razlog što bih se nervirala oko nečega što će ubrzo proći.

I svakako nije tačno da sam uvek smirena i da se nikada ne nerviram. Jednostavno me ne znate dovoljno dobro. :)

I nervira me to ogovaranje. Deč'ja posla. Nek' nosi šta hoće da nosi, nek' radi šta hoće da radi, tačno me ne zanima.

Sad što je ljudima toliko bitno da ih drugi vide u što pozitivnijem svetlu.. Jebi ga sad.

Znam da imam njih koje me vole pored svih gluposti koje pravim i to mi je sasvim dovoljno. <3

Svesna sam da će nam se putevi jednom razići i da se možda nikada nećemo videti, ali sećanja na sve gluposti će ostati, zauvek.

Definitivno treba da prestanem da gledam tinejdžerske serije.. Ili bar da se zaustavim u onom delu kada je sve lepo i savršeno, a fakultet jednostavno da zanemarim..

Divna, divna pesma.. 

To sam valjda trebala da naučim do sada.

Jebi ga.. izleda da mi ipak znači nešto. 

Šta će se desiti kada se više ne budemo viđali na ulici? Kada odemo drugačijim putevima, u neke druge gradove, na neka druga mesta i možda se više nikada ne budemo sreli?

Ili pak posle mnogo godina prođemo jedno pored drugog i ne prepoznamo se?

Kuda li će nas odvesti životni putevi.. Koliko li će se stvari promeniti.. Priznajem da se plašim. Plašim se promena. Plašim se neznanja, a i ne želim da nekad sretnem nekoga ko mi nenormalno mnogo znači u ovom periodu, a taj neko prođe pored mene kao da me nikada u životu nije video.

Valjda je tako kad kreneš da razmišljaš o budućnosti, jednostavno se uplašiš zato što znaš da ne možeš da držiš konce u svojim rukama.

Ne mogu da tvrdim da nikoga nikada neću zaboraviti, ne mogu da kažem da će mi svi ostati u lepom sećanju, da će se ispuniti ovi naši klinački snovi.. Ograničena sam zapravo, veoma ograničena. Mogu samo da kažem da se nadam, da će se većina naših planova ostvariti, da ću se sećati onih naših najlepših večeri provedenih zajedno. Prvog pijančenja, prvih cigareta.. prvog SVEGA! :)

Kako god, znam sebe, znam da neću moći da ne brinem o tome šta mi donosi budućnosti, ali opet, ne ostaje mi ništa drugo nego da čekam..

Čekanje. Pih. Na kraju krajeva - sve, ali bas SVE se svodi na to! 

Ne znam da li je do mene, ili vreme svima presporo prolazi..

Uglavnom, prija ova kiša, prija ovo vreme.. Jednostavno nisam navikla na visoke temperature i sunčano vreme u septembru.. Volim kišu, daleko više volim kišu i hladno vreme od leta i Sunca, ne znam što, jednostavno je tako.. :D

Uglavnom, toliko želim da se ovaj septembar završi, da dođe Nova godina, da dođu praznici, ona euforija.. Samo da više ne idem u ovu školu.

Dobro, možda to jeste jedan od najboljih i najbezbrižnijih doba u životu, ali opet uopšte nisam spremna za silne obaveze koje su preda mnom.. Još sad zaista moram da se potrudim ukoliko zaista želim da upišem ono što sam zacrtala. Ma ne mogu više da razmišljam o ovome. Samo me ubedači još više..

Kako god bilo, jedva čekam neki sledeći raspust, samo da se eto opustim i ne mislim ni o čemu!  Pa neka mi male sive ćelije zakuju, briiga me.