Šta će se desiti kada se više ne budemo viđali na ulici? Kada odemo drugačijim putevima, u neke druge gradove, na neka druga mesta i možda se više nikada ne budemo sreli?
Ili pak posle mnogo godina prođemo jedno pored drugog i ne prepoznamo se?
Kuda li će nas odvesti životni putevi.. Koliko li će se stvari promeniti.. Priznajem da se plašim. Plašim se promena. Plašim se neznanja, a i ne želim da nekad sretnem nekoga ko mi nenormalno mnogo znači u ovom periodu, a taj neko prođe pored mene kao da me nikada u životu nije video.
Valjda je tako kad kreneš da razmišljaš o budućnosti, jednostavno se uplašiš zato što znaš da ne možeš da držiš konce u svojim rukama.
Ne mogu da tvrdim da nikoga nikada neću zaboraviti, ne mogu da kažem da će mi svi ostati u lepom sećanju, da će se ispuniti ovi naši klinački snovi.. Ograničena sam zapravo, veoma ograničena. Mogu samo da kažem da se nadam, da će se većina naših planova ostvariti, da ću se sećati onih naših najlepših večeri provedenih zajedno. Prvog pijančenja, prvih cigareta.. prvog SVEGA! :)
Kako god, znam sebe, znam da neću moći da ne brinem o tome šta mi donosi budućnosti, ali opet, ne ostaje mi ništa drugo nego da čekam..
Čekanje. Pih. Na kraju krajeva - sve, ali bas SVE se svodi na to!
